О братском неразумевању Срба и Грка – УВЕК С ЦАРИГРАДОМ, НИКАД ПРОТИВ МОСКВЕ

Одлука Српске цркве да додели аутокефалност Македонској православној цркви изазвала је поприлично негодовање и неспокој код нама братског и пријатељског грчког народа. Неспокој, који се јавно изражава, иде у два правца:

С једне стране, код обичних верника изазива нелагоду узроковану именом нове Цркве, јер Грке нико није обавестио да народ и регија коју они називају FYROM, Охрид, Скопја итд, код нас историјски и језички имају македонско име, а које је управо Српска црква, искључиво Грцима за љубав и мимо својих интереса, деценијама неприродно потискивала, све до оног тренутка, док Грци нису постигли договор са својим северним суседом, према коме је израз македонски дозвољен и легитиман кад се тиче историје, језика, културе и других ствари везаних за Републику Северну Македонију. (Преспански споразум, члан 7, став 1 и 3)

Други, далеко значајнији неспокој и љутња долази од грчке јерархије, и уопште клира, који је везан за грчко поимање и искуство црквеног живота, које је апсолутно другачије у односу на наше искуство Цркве, и генерално Православља.

Прво и основно, грчки попови имају потпуно другачије схватање појма аутокефалије једне цркве. Иако је реч иста, наше и њихово искуство и разумевање овог појма су небо и земља. Грци, као народ, имају неколико аутокефалних и аутономних Цркава, за разлику од нас који имамо само једну. Грци се унутар свог црквеног света слободно крећу унутар тих аутокефалија, једнако, као и ми између епархија. Попови прелазе из једне аутокефалне цркве у другу, монаси, владике исто тако, чак можда много лакше него ми. Код нас у црквеној флуктуацији кадрова увек постоји опција драме, ината и каприца неког болесног хистерика, који намерно не даје канонски отпуст попу, док код њих тога нема – што им служи на част, а нама на срамоту.

Елем, у њиховом свету патријарх Вартоломеј несумњиво има највећи углед, част и ауторитет. Управо зато, грчко схватање права и обавеза једне грчке аутокефалне цркве наспрам њихове заједничке Мајке – Константинопољске цркве, једнако је нашем поимању бивших Епархијских Савета наспрам Сабора и Патријарха. Дакле, оно што је код нас и у теорији и у пракси, код њих је само у пракси јер формално имају неколико различитих црквених јурисдикција. (Атина, Кипар, Солун, Јерусалим, Крит, Александрија итд).

Грчки проблем (и самообмана) настаје у тренутку када своје поимање „аутокефалне“ или аутономне Цркве испројектују на неку другу негрчку аутокефалну Цркву, посебно ако је то једна од словенских цркава, или ништа мање нека друга, нпр. Румунска. Зато у пракси Грци не могу да схвате, како се нека аутокефална црква дрзнула да не поштује одлуке Цариградског Патријарха и Синода, што је Словенима најнормалнија и најприроднија ствар, јер се самопоимамо и доживљавамо као апсолутно независни и аутокефални.

Учестале идеје и речи да ми као аутокефална црква немамо право на нешто, Србима делују смешне. Ми нашу аутокефалију разумевамо тако да имамо апсолутно сва права, као и све остале цркве, укључујући и Цариградску, тј конкретно, да сами варимо миро, да дајемо Томосе, а то смо кроз праксу и обичаје и више пута посведочили током 800 година наше црквене самосталности. Тако смо нпр, ми Срби сами одувек варили миро, (најстарији писани траг је из 1710), затим дали смо пуну црквену независност Румунима у оквиру аутокефалне Карловачке Митрополије 24. децембра 1864, па потом и Чесима 1921, а управо сад и Македонцима 5 јуна 2022.

Друго, Грци немају наше искуство секуларне државе, односно не могу да појме шта значи потпуна одвојеност Цркве и државе, које је нама такође најприроднија ствар. Тако се у грчкој штампи могу пронаћи захтеви да Сабор СПЦ мора да поштује горе наведени Преспански споразум, који су потписале Владе Грчке и С. Македоније. Грчка црква је државни орган, попови плату добијају од државе, а тзв. древне Патријаршије де факто чине одељење у Министарству спољних послова Грчке. Истовремено, сама Цариградска Патријаршија има специфичан однос са Републиком Турском, која је сматра својом националом институцијом те нпр. гувернер Истанбула активно учествује у избору Патријарха. Зато Грци ни не могу да појме радикалну одвојеност коју Српска црква има у односу на политичку власт, и чуде се нашим поступцима, управо онолико колико би нама било чудно да нпр. градоначелник Београда склања и додаје кандидате који могу да буду на листи за избор Патријарха, што је, како је познато, у Истанбулу нормално.

Дакле, постоје две реалности јер Србима је јасно и логично да Српску цркву не обавезује не само неки Преспански споразум, него ни било који споразум који би донела чак Влада Србије или Републике Српске, али исто тако, будући да у нашој самосвести реч аутокефалија има потпуно друго значење него код Грка, нас не обавезују ни одлуке или захтеви, никаквог другог ентитета, посебно не неке друге помесне Цркве, ма ко она била. Морамо признати да су Срби по овом питању подобнији радикалним исламистима који вичу „ла илахе иллала“, него ли православним хришћанима, јер заиста нама Србима нема сабора осим Сабора СПЦ, и немамо другог патријарха сем патријарха Порфирија, што можда и није најисправније, али је свакако наша реалност.

У оваквим параметрима дупле реалности је настао куршлус у комуникацији и потпун хаос у неразумевању. Дијалог између Грка и нас за сада се уредно одвија, преко теолошких чланака и текстова, али је неразумевање већ сад толико велико да прелази у отворено вређање, што је пут који води и нас и Грке у провалију. Уз уобичајено боцкање титулама Патријарх Србије vs. Патријарх Турске и слично, сада на сцену долазе озбиљнији тонови и захтеви. Кривицу за то сносе у првом реду Срби, теолози и епископи, који су бесмисленим додоворавањем обманули Грке о њиховој улози и значају у Српској цркви. То једноставно није била истина, посебно не све силне бајке о привилегијама, првенству части, мајци цркви. Сада нам се сва она силна склањања митри кад литургијом началствује п. Вартоломеј, додворна препуштања началствовања литургијама у земљи и иностранству, потискивања наше карловачке српске богослужбене праксе помоћу јадних копија грчких богослужења, возгласи на арапском и грчком, итд, обијају о главу, и нама и Грцима, јер ти који су то радили, њима првима нису били добронамерни, а затим и нама.

На сличан начин, поједини текстови последњих дана већини Грка дају погрешан утисак да је Сабор СПЦ одлучио да прими у општење архиепископа Стефана македонског и његове епископе јер је тако одлучио Цариградски Патријарх. Међутим, истина је и апсолутно уверење свих Срба да је то аутентична и апсолутно самостална одлука нашег Сабора и Патријарха, која нема никакве везе са било каквом одлуком Цариградске Патријаршије. Напротив, не само да п. Вартоломеј није испоштован, него су многи управо ову одлуку од 9. маја 2022. схватили као недопустиво и дрско мешање и нарушавање наше самосталности.

Ситуација се додатно компликује инстистирањем на специфичном положају и улози Цариградске Патријаршије у православном свету, која је код нас схваћена као само једна од сестринских цркава, док они верују да имају известан примат. Исто тако, Грци сматрају да су они нама мајка црква, и одатле црпе одређену предност у односу на нас, а ми верујемо да су тек једна од 14 сестринских цркава. Истине ради најближа и најдража, али не видимо и не признајемо никакав Цариградски примат, или посебан положај, ни у чему битном.

Ових примера двоструких тумачења истих догађаја има далеко више, а посебно су познати оним Србима, који су их неосновано подгревали код Грка. Управо зато, ми Срби бисмо требали да будемо опрезнији и мање острашћени у овом конфликту. Првенствено свесни да нисмо мали недужни бели цветић, него да је у садашњем нарушавању односа било и наше кривице, пре свега појединих епископа и теолога, који су их стратешки лагали.

Иако се ова двострука игра дешавала деценијама, интернет комуникација, брзина медијских информација и све предности модерног доба и слобода, учиниле су да разлике у поимању црквености постану евидентне и немогуће за прикривање. Истовремено, као последица тога, јаз и неразумевање између два народа и две Цркве постају све већи, чак до могућности црквеног раскола јер су своје позиције у овој теми заузеле и утвдиле оне и силе и групе, које би желеле да се историјски и вековно добри односи наших народа и Цркава наруше, на обострану пропаст.

Међутим, ма шта се у будућности десило, ми морамо остати верни нашој традицији и црквеној политици, коју смо водили вековима. Наиме, познато је да је током бројних раскола које је Православна црква имала у прошлости, једино Српска црква увек остајала сестра и партнер свима. Тако смо пружили братску руку Бугарској цркви, када је била изопштена од свих, и тајно им давали свето миро, једнако, као што смо били у литургијском јединству са Руском заграничном црквом, кад је била остављена од свих. Такође, вреди напоменути да је једино неуморно и константно залагање делегације српског Краља у Лозани 1923. омогућило останак Патријаршије у Цариграду, када је, такође, била остављена од свих и препуштена на милост Кемал паши Ататурку. На исти начин, сада желимо да сачувамо добре и непрекинуте односе и са Москвом, и са Цариградом, и са Кијевом и са Охридом, и са сваком црквом, која је у некој невољи. То је вековна политика наше Цркве, која се може сабрати у изреци, да ћемо да будемо увек са Цариградом, и никад против Москве.

Тако бисмо требали и сада да наставимо. Расколи ће доћи и проћи, лична незадовољства и фрустрације ће природно нестати, али јединство Цркве је вечно. Управо зато, сада Срби треба да покажу додатно стрпљење и разумевање за грчка негодовања и незадовољство одлукама које су из темеља пољуљале њихову концепцију Православља, улоге Цариграда и света око њих. Увек треба да знанмо да ми од Грка, у црквеном смислу, никог ближег немамо. Но, једнако и Грци треба да знају да ни они никог ближег немају од нас. То посебно треба да имају на уму када критикују нашег Патријарха, и целу Цркву и да не забораве да не говоримо истим језиком, и да немамо исто поимање основних црквених појмова, немамо исту реалност и немамо исто разумевање историје, те да је и наше трпљење ограничено, иако смо најближа браћа. Но, увек и заувек нам остаје истина и нада да amor vincit omnia.

One thought on “О братском неразумевању Срба и Грка – УВЕК С ЦАРИГРАДОМ, НИКАД ПРОТИВ МОСКВЕ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create your website with WordPress.com
Започни
%d bloggers like this: